Насловна страна

О нама

Крајишки бисери

Изворна група Традиција

Правни савети

Фото галерија

Видео галерија

Преузми

Линкови

Контакт
 
 

15.09.2013.

250 ГОДИНА САБОРНЕ ЦРКВЕ У ПЛАШКОМ

Поводом обележавања 250 година од завршетка градње саборне цркве у Плашком и прве литургије коју је служио тадашњи владика Данило Јакшић, проф. Милан Воркапић даје осврт на најважније чињенице везане за градњу храма у Плашком.

Обележавање 250 година саборне цркве у Плашком
Обележавање 250 година од изградње саборне цркве у Плашком

Дводневном свечаношћу, 30. и 31. августа 2013. године, православни верници плашчанске долине и Горњокарловачке епархије Српске православне цркве, са гостима са простора бивше Југославије и земаља Европе, обележили су 250. годишњицу постојања саборног храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком.

Обележено је 250 година од завршетка градње и прве литургије коју је служио тадашњи владика Данило Јакшић 1763. године. Првог дана, одржани су вечерње богослужење и културно-уметнички програм. У суботу су одржани света архијерејска литургија коју је предводио епископ Горњокарловачки Герасим уз саслужење свештеника епархије, културно-уметнички програм и вечерње богослужење. Предавање на тему: Историја Горњокарловачког владичанства и храма Ваведења Пресвете Богородице одржали су проф. Милан Воркапић и др. Павле Орбовић.

За наше читаоце, проф. Милан Воркапић даје осврт на најважније чињенице везане за градњу храма у Плашком.

Оснивање владичанства у Плашком

Послије досељавања великог броја православног становништва из Босне на подручје Лике и Крбаве, и прије него је склопљен Карловачки мир, већ 1695. године је институционално засновано владичанство, јер краљ Леополд I, те године потврђује српске привилегије, односно стварају се услови за јачање православне цркве.

Територијално су то били скромни почеци владичанства и покривали су само подручје Карловачког генералата и Баније. Остала подручја, Лика, Крбава, и цјелокупни Вараждински генералат су били већ помрачени унијатским покушајима владика из Марче и Пакраца.

Првотни назив је био Карловачко-зринопољско владичанство, а први владика је Стефан Метохијац. Овај свештеник никада није дошао у своје владичанство већ је боравио у Сријему. Зато се може сматрати да је први прави владика био Атанасије Љубојевић, ранији дабро-босански епископ. По доласку, са 80 српских породица, започиње градњу епископског двора у Метку. Од првога дана трпи прогоне и оспоравање, а нарочито од сењског бискупа Главинића који је намјерио и ово подручје подвести под унију. Под све већим притисцима мора преселити на подручје Баније гдје оснива манастир Комоговину. Овај манастир тиме постаје друго сједиште карловачко-зринопољског владичанства.

Тек успостављено владичанство послије смрити својег великог прогонитеља, сењског бискупа Главинића, очекује смиривање ситуације, али оно се погоршава. Наиме, Главинића наслијеђује Мартин Брајковић, још загриженији мрзитељ православља. Брајковићевој хајци погодује завршетак рата са Турцима, па Бечки двор не мора привилегијама куповати Србе за војнике. Све до Ракоцијеве буне 1706. године, владичанство и владика Љубојевић ће се свим силама одупирати унијаћењу. Но, затребавши поново српско оружје, цар Јосип I, 1707. године не само да владици Љубојевићу потврђује положај, већ му даје ингеренције још над Ликом и Крбавом.

Послије Љубојићеве смрти, 1712. године, долази до значајнијих административних престројавања. Тако, 1713. године, на крушедолском сабору Карловачко-зринопољска епископија се дијели на Карловачко, сењско-приморско и Костајничко владичанство. Лика и Крбава су припале под Костајничко владичанство и ту остају све до 1749. године када су враћене под управу Карловачког владичанства. Тек 1771. године укида се Костајничка епископија, односно постаје дио, сада великог, Карловачког владичанства. Тиме је географски заокружен огроман простор који је био већи од тадашње кнежевине Црне Горе, а према Грбићу обухваћа просторе: ''...од понора воде Лике код Косиња, онда Сењ са приморјем преко Капеле; онда од Капеле са Гомирјем и са Жумберком до Карловца, а од Карловца све парохије с лијеве стране воде Глине до њезиног увира у Кулу код Бркишевине''.

На истоме сабору је проглашен нови владика. Наслиједник владике Љубојевића је Данило Љуботина, игуман годмирског манастира, родом из Српског Поља код Брлога, који остаје на владичанском трону све до 1739. године. Он је премјестио владичанску столицу из Комоговине у манастир Гомирје.

Било је то вријеме кад су у Војној Крајини биле дозвољене градње само дрвених црквица, док су римокатолици слободно градили камене цркве свих величина. Но, како 1716. године креће Други велики рат са Турцима, царевина је поново наклоњена Српском народу и спремна за нове привилегије па чак и оне о зиданим храмовима. Дозволу за градњу камених цркава Срби спремно дочекују те 1719. и у гомирском манастиру граде цркву од тврдог материјала, а затим у Радучу и Плочи 1725., Подлапачи (Шврачково село) 1728. Дубравама и Крбавици 1730. Висућу 1733., те Брлогу 1740. године.

Долазимо до, већ споменутог, Пожаревачког мира 1717. године гдје су се поражени Турци морали одрећи великих територија у Сријему и Босни. По већ уходаном правилу, послије ратова Римокатоличка црква обнавља снажне притиске на Србе па су у Перушићу одржали бискупску конференцију која ставља у изричити задатак РКТ свештенству да морају спречити обнову старих и градњну нових православних цркава, забрањују удају католичких дјевојака за православне, захтијевају РКТ десетину од Срба, да не дозвољавају насељавање у својим жупама никоме осим католицима и тд. Но, Беч процјењује да је мудрије да царске привилегије, дане Србима прије рата, остану на снази. Таква позитивна одлука, заједно с мирнодопским економским узрастом Срба Крајишника, доводи до јачања владичанства, како економски, тако и статусно.

У том свјетлу треба гледати и премјештање владичанства 1721. године из Гомирја у Плашки. Ово премјештање није стихијско већ добро промишљено и примјерено хисторијским условљеностима. Плашки се, наиме, налази географски на идеалном мјесту; граници трију великих регија: Лике, Горског Котара и Кордуна. Поред тога, тадашње главне саобраћајнице директно тангирају Плашки, а оно што је, можда, било најпресудније, Плашки је био центар с апсолутно доминантним српским становништвом потпуно оданим православљу, становништвом које се успјешно одупрло покатоличавању и унијаћењу. Већ је дио досељених Срба на другим подручјима поклекао пред свирепошћу уније која није бирала начине да разруши православље. Не треба забораавити и то да је Плашки, као доминантна војна тачка, већ од прве турске провале 1414. године, био безброј пута војнички стављен на кушњу те у том смислу и фортификацијски обликован. Поред тога, ту је било сједиште компаније па је, без обзира што је Плашки тада био малено мјесто, због свих набројаних елемената, одабрат за сједиште горњо-карловачког владичанства.

Чим је владика Данило Љуботина премјестио владичанство у Плашки, почео је уз стару дрвену цркву градити владичански двор. Била је то обична дрвена кућа купљена у Доњем Лапцу и премјештена на земљу коју је мјештанин Михајло Везмар поклонио владичанству за оздрављење сина Радована. На том истом мјесту ће касније владика Петровић подићи 1784.године зидани владичански двор. Стара дрвена црквица Ваведења пресвете Богородице налазила се на лијевој страни двора, тамо негдје гдје је данас споменик Владимиру Назору.

Епископски довр и саобрна црква у Плашком
Некадашњи епископски довр и саобрна црква у Плашком

Послије градње владичанског двора, на реду је била градња цркве од тврдог материјала. Али она је морала сачекати долазак великог владике и подвижника, Данила Јакшића.

Изградња саборног храма

Одлуком царице Марије Терезије од 1753. године православним граничарима се дозвољава изградња нових цркава од тврдог материјала али само у мјестима гдје има више од 30 стално настањених граничарских породица (што је рачунајући тадашњи просијек од 17 чланова у фамилији износило око 500 становника).

Срби у Горњокаркловачком владичанству опет спремни дочекују овакву благонаклоност царске власти те граде зидане цркве у Дебелом Брду, Смиљану, Кореници, Косињу, Дабру, Врховинама и Будачком. Постављењем за владику 1750. године Данило Јакшић завршава цркву св. Илије пророка у Личкој Јесеници, те невиђеном енергијом почиње припреме за градњу катедрале. Сама градња почиње освештавањем темеља 17.06.1755. године и трајаће пуних 8 година због избијања Седмогодишњег рата кад је градња више од три године буквално таворила због одласка мушког становништва у рат.

Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице у Плашком
Данашњи изглед Саборног храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком

Једина позитивна страна тога рата је била што је Аустрији савезник била Русија. Та чињеница је дозвољавала владики Јакшићу да неометано моли руску помоћ. Тим путем 1753. године из Русије као поклон руске царице стижу 463 књиге што је за оно вријеме било баснословно скупоцјено и вриједно. У идућих пет година стићи ће још двије пошиљке обогаћене и богослужбеним предметима. Владика моли и новчану помоћ Русије гдје му се такођер излази у сусрет. Новчане прилоге безрезервно дају сви домови у владичанству, а посебно су заслужни калуђери гомирског манастира. Наиме, игуман Теофил Алексић, те јеромонаси Јосиф Раиновић, Серафион Маричић, Арсеније Верлинић, Гаврило Трбојевић, Мојсије Добрић и Димитрије Цревар годинама обилазе парохије и неуморно моле и прикупљају средства за градњу. (Управо су они из Русије донијели поменуте прилоге у новцу и књигама).

Поред новчаних прилога, мјештани Плашчанске долине, су добровољно радили, довозили потребни материјал и шест пута давали прилог по један маријаш. Владика је удовице и сироте ослободио било какве обавезе, али су они, не имајући новца, долазили и добровољно физички помагали у градњи. Значајно је напоменути да је градња цркве изведена "без расписаног пореза на народ'', или како би то данас рекли, без самодоприноса. Сватко тко је желио давао је новчани прилог, жито за исхрану зидара, вино, сир, месо и друге намирнице.

Дакле, неупитна је чињеница да је ова црква грађена вољом, радом и новцем вјерника руковођених великим владиком Данилом Јакшићем. Није било новчаних намета нити присиле у раду. Сам владика је давао сав свој приход за исплату мајстора. Кад такав подвижник и надасве скроман монах каже за своје годишње приходе да су веома мали, можемо претпоставити колико је то било скромно. Додајмо да у вријеме градње није још био познат крумпир, а кукуруз се тек ријетко појвљивао, није било парадајза, паприке и тд. Дакле, кад у оскудици још немате намирнице без којих је данас прехрана незамислива, можемо претпоставити сву тежину градње.

Но, неимаштина није била главни проблем у градњи. Био је то генерал Петаци, комадант карловачког генералата од 1754. па до 1763. године. Упамћен је као изузетни противник православља, а велики заговорник уније. Ради илустрације дајем један примјер како је подвалама и насиљем покушавао спријечити градњу храма. Наиме, док је владика Јакшић био у Бечу, Петаци користи његово одсуство за своје мрачне накане. Како у Плашком тада још није било крчме гдје би мајстори могли јести, направили су малу бараку поред цркве у којој су справљали јело. На Петацијев миг, плашчански капетан Фридрих Бегхаузен, их оптужује да су отворили јавну крчму те шаље стражу да провале у ''крчму'' и разруше је. Овоме су се успротивили свештеник Илија Латас и ђакон Дмитар Косановић. Капетан наређује да их се ухапси и они су присиљени склонити се у епископски двор. Но, главни мајстор Коста Поповић Сарајлија је затечен код ''крчме'' и ухапшен те послат у огулински затвор. Тек Јакшићевим повратком из Беча ова ситуација је разријешена и мајстор пуштен из затвора.

Црква је посвећена 23.08.1763. године. Први иконостас, као стожерни богослужбени дио унутрашњости православне цркве, израђен је у гомирској сликарској школи, чији је иницијатор био владика Јакшић. Рјеч је о иконописцу Балтићу који је сликање учио у Русији. За претпоставити је да је први намјештај био скроман, јер су била и времена скромна, а градња је економски потпуно исцрпила владичанство.

Умјесто поговора

Све вас позивам да помогнемо у обнови нашега храма. Прије тридесетак година сам, духовно млад и разочаран, записао: ''Разлика између нас и наших предака је што су они као пука сиротиња имали у себи толико богатство духовности да изграде овако велелепан храм, а ми, као богати, данас немамо ни толико духовности да бар сачувамо оно што нам оставише''.

Пресрећан сам данас кад видим да сам се преварио, да сложно почињемо обнављати оно што нам преци оставише у аманет. У овај храм су скрушено улазили Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Вук Стефановић Караџић, Јернеј Копитар, Никола Тесла, бан Јосип Јелачић, барун Лазар Мамула и други великани. У овом храму је благочестио и пострадао светац српске цркве, свети Сава Трлаић. Само у обновљени храм и обновљени народ поново ће залазити велики људи, а и ми ћемо онда опет давати истинске величине и заслуже подвижнике.

А кад обновимо храм, размишљајмо и о поновном подизању владичанског двора, јер ће долазеће владике знати да је сваки повратак владичанства у своје древно сједиште био благословен уздизањем и владичанства и Плашког. Не заборавимо да смо се ми вјековима кроз наше владичанство потврђивали, градили наш идентитет, наше владичанство нас је тумачило, мајчински јамчило за нас.

Ако не вјерујете, прислоните руку на огољену циглу нашега храма, челом дотакните часне двери и кроз шум крви и дамарање срца чућете своје чукунђедове, чућете поруку да баш ми не прекидамо златни ланац нашега трајања. Ти преци су се одрицали посљедњег залогаја да би изградили овај храм. Одрекнимо се ми једном годишње западних порока, као што су сандук кока-коле, штека цигарета или траперице, да би барем сачували оно што нам оци наши оставише у аманет. Покажимо да цјенимо њихов зној, крв и сузе, да чиста лица изађемо пред њих, а својим потомцима дамо примјер.

Обновимо наш храм, јер он обнавља нас.

Милан Воркапић

 

| Насловна страна | О нама | Крајишки бисери | Изворна група Традиција | Правни савети | Фото галерија | Видео галерија | Преузми | Линкови | Контакт |
Copyright © Завичајно удружење Крајишника Никола Тесла, Пландиште, Србија.  Сва права задржана.