Насловна страна

О нама

Крајишки бисери

Изворна група Традиција

Правни савети

Фото галерија

Видео галерија

Преузми

Линкови

Контакт
 
 

НЕМАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРНА БАШТИНА СРБА КРАЈИШНИКА У СРБИЈИ

Запажања и предлози поводом уписа елемената нематеријалног културног наслеђа Србије у национални регистар и номиновања на листе УНЕСКО-а

Ненад Грујичић Пише: Ненад Грујичић

Ојкача и ојкање

Стара српска крајишка певанија, ојкача, одређена је трима елементима: 1) десетерачким римованим двостихом, 2) специфичном мелодијом и 3) сценском ситуацијом. У једном свом елементу – мелодијском, ојкача подразумева и обухвата, на широком крајишко-динарском простору, многе концентричне кругове ове певаније.

Феноменолошки посматрано, ојкача истовремено припада области усмене традиције, извођачке уметности и обичаја. Она представља урођену и с колена на колено пренесену певанију која, ма колико то парадоксално звучало, истовремено изражава и тугу и радост. Често личи на плач (нарицање) иако, махом, обухвата ведар и духовит десетерачки двостих. На питање Владимира Дворниковића, средином четврте деценије прошлога века, упућено ојкачима у околини Книна, зашто је то певање такво, налик плачу и нарицању, они су му одговорили: „То је мушки плач за Косовом.“

Уз репрезентативни крајишки термин – ојкача, који значењски покрива целину ојкачког феномена, постоје слични из исте семантичко-звуковне равни: ојкан, ојкалица, ојкавица, војкача, војкавица... Лепеза ових и сличних термина извире из глагола (в)ојкати, што значи – отегнуто и тужно певати. Постоје и други термини (синоними) за ову појаву: розгача, розгалица, потресалица, грохоталица, тркавица, пријекуша, самица, кратка...

Да би се до краја разумела ова певанија, која је више „феномен, него егзотика“ (Владо Милошевић), потребно је направити дистинкцију између ојкаче и ојкања. Ојкача целином извођачког чина обухвата и ојкање, али ојкање ојкачу – не. То су два тек делимично комплементарна феномена.

Ојкање је музички рефренски украс или мелодијска вињета, својеврсни рефренски медаљон изведен после отпеваног или, каткад, декламованог десетерачког ојкачког (дво)стиха. Ојкање се одвија у подрхтавању тремолованог гласа који прераста у трилер, у треперење услед брзог понављања једног тона.

Сâмо ојкање, да поновимо, не покрива структуру десетерца, не изражава се у песничком тексту, већ изван њега. У чину извођења, дакле, ојкање не осваја никакво семантичко поље текста, оно није реч, није у језику.

Као манифестација људског гласа, ојкање тек повремено припада једном од три поменута елемента ојкаче – мелодији. И то не у њеној целини, дакле, већ као украсни тремоловани додатак мелодији десетерачког двостиха. Ојкача може да буде отпевана (изведена) и без ојкања.

С обзиром да ојкача није само певање, већ и објава песничког текста оличеног у десетерачком двостиху, она није предмет интересовања искључиво етномузикологије, већ и књижевне науке и лингвистике. Текст чини нераскидиву компоненту целине изведбеног чина. Заштитом ојкаче, чува се и оригинална лирска народна поезија која, у овом случају, у минијатурној песми, има згуснута и надахнута лирска решења, непоновљива у хуморним и ироничним, често сатиричним и гротескним реминисценцијама, увек у загрљају са мудрим поимањем живота и света, пролазности и постојања, са осећањем човекове сићушности испод звезда.

Ојкача је детерминисана и трећим својим елементом – сценском ситуацијом. Најизразитији њен облик догађа се у Старом козарском колу у којем се две групе непрестано натпевавају римованим десетерачким двостиховима. Коло започиње лаганим певањем и кретањем у леву страну (табанањем „по трагу предака“) да би се све више и више убрзавало сагласно темпу ојкачке певаније. Све време док траје натпевавање, коло се змијолико таласа и шири уласком нових играча (који не певају) из група окупљеног света што ужива у посматрању ојкачког ритуала. Коло се све више и више динамизује, виловито увија и превија, улубљује и извија, примиче и одмиче, спаја и раздваја. Ту се објављује животворни агон гласа, текста и покрета, судар ероса и танатоса, ојкачки мегдан римованим дистисима од којих неки настају у тренутку.

Коло (circulus као обруч) као светски етнокореолошки феномен, јесте енергетски круг – знак људске егзистенције, који сведен на локалну заједницу емитује универзалне поруке. Ојкачко коло има апотропојонско дејство, обредно-магијску функцију, уклања, по ве¬ро¬вањима, демонску енергију из места где се игра, оплемењује и одржава заједницу, гони на борбу за оздрављење и опстанак.

Ојкачка певанија као „мултимедијална творевина“ присутна је на народним зборовима (саборима) о верским и државним празницима, на породичним славама, пировањима, свадбама, удадбама и женидбама, те поводом рођења детета, одласка и повратка из војске, одласка и повратка из печалбе. Ојкача се јавља, на пример, и у обреду покривања нове куће, „подизања новог шљемена“. Налазимо је и уз обичај „Чувари Христовог гроба“, који потиче из Далматинске Загоре, али се засновао и живи у својој пуноћи и у Србији. Ојкача прати и значајне годишње послове и породичне резултате, али се појављује и у свакодневним приликама када је потребно „окадити“ душу од брига, загрлити се са ближњима и пријатељима, па и са незнаним путницима-намерницима и случајницима.

Грокталица или грохоталица

За ојкање постоје и други називи који својом ономатопејском садржином припомажу у разумевању ове појаве: (в)ојкање, розгање, орзање, зерзавање, потресање, завијање... Један од назива за ојкање је и гроктање, који, нажалост, не покрива ономатопејску суштину феномена, већ улази у поље неадекватног, чак и непримереног именовања. Набрајајући синониме за ојкање, Људевит Куба крајем деветнаестог века не бележи назив гроктање, већ – грохотање! То је битан научни податак који по ономатопејској линији логично указује на грохотање као гласовну изведбу налик грохоту.

Значење ојкања као грохотања можемо подупрети и синонимом розгање, који је настао од глагола розгати, односно, розготати. У основи поменутог глагола налази се именица – розгот, која буквално значи грохот. Дакле, ојкање је грохотање, а не гроктање. То је лако утврдити приликом слушања ојкања, односно, грохотања, то јест, розгања. Ево још изведеница из именице грохот: грохитати, гројитати, гроитати... Код Јована Јовановића Змаја проналазимо реченицу: „Гроитати гласом, или само гроитати значи дрхтати гласом при певању.“

Као творба речи према природним звуцима, ономатопеја има тежиште у музичким дојмовима, а изграђује се на законима понављања гласа или слога, односно, гласова или слогова. Када се скупови гласова или слогова консолидују у речи, тада говоримо о ономатопејској речи.

У културолошки деликатном амбијенту динарског дела Балкана, назив гроктање (грокталица) посве је пежоративан у својој ругалачкој намери. Настао у географском делу где живи православни, римокатолички и муслимански свет у основи истога језика, термин је могао заживети као ругалица за поредбу са свињским гроктањем. С обзиром да муслимани не употребљавају свињетину као храну, реч гроктање (грокталица) била је погодна као поспрдна ономатопејска слика упућена комшијама који ојкају: „Ено их грохћу (грокћу)!“

Са становишта гласовних промена и односа гласова, у одређеном социокултурном и националном разликовању језичког стандарда, српски православни свет није употребљавао сугласник „х“. Тако је, на пример, сугласник „х“ често прелазио у „в“ (ухо-уво) или „ј“ (кихати-кијати), односно у „к“ (грохот – грокот). Дакле, у нашој причи добијамо изведенице грохталица – грокталица, односно, грохоталица – грокоталица.

Треба имати у виду да и мимо овог објашњења, као познати покрајинизам, постоји термин грокот који значи грохот у пуној семантичкој димензији, у фонолошко-фонетској равни ономатопејског пандана.

Колико је глагол гроктати значењски бесловесан у односу на – грохотати, односно – ојкати, довољно је погледати „Речник српскога језика“ и видети његово значење: „Испуштати гласове који се чују као грô, грок“; „роктати као свиња“; „гроктати као гавран“, „непрекидно и тешко дисати“... То је, сложићемо се, далеко од онога што зовемо грохотање, то јест, ојкање у најдубљем и најлепшем смислу речи. И да закључимо, грохот je семантички сагласан са врстом певања која наликује грохоту, а не гроктању.

Апатридна позиција крајишке баштине

Уношењем ојкаче у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа (НКН) Србије и номиновањем за репрезентативну листу УНЕСКО-а, евидентира се утемељен и феноменолошки независан елемент НКН, репрезентативан и богат у својој структури, а понад свега, постојан и жив у свакодневици.

У очувању нематеријалног културног наслеђа, УНЕСКО-ова конвенција, поред осталог, има за циљ и ''да загарантује препознавање и поштовање оваквог наслеђа заједница, група или појединаца који то наслеђе баштине''. Номиновање ојкаче је повезано и са питањем заштите људских права, то јест избегавања притом сваке варијанте њиховог угрожавања.

Ово нематеријално културно наслеђе, стицајем специфичних друштвено-историјских прилика, кроз избегличке драме и ратне трауме на Балкану, доспело је у веома угрожену позицију. Уз медијски недовољно осветљено и стручно објашњено крајишко благо у Србији, данас постоји колективно и појединачно осећања апатридне хендикепираности и немоћи да се успостави институционали темељ за очување и заштиту не само ојкаче и ојкања, већ баштине крајишких Срба у целини. Можемо говорити чак о апатичном стању отуђености и посусталости које не виде решење, о дизања руку од било какве конкретне акције на овоме плану. Отуда, сматрамо да би, при постојећем Националном комитету за нематеријално културно наслеђе Републике Србије, било потребно хитно основати специјални Истраживачки центар за очување и заштиту нематеријалног културног наслеђа Срба пореклом из Хрватске и Босне и Херцеговине.

Ентони Краус (УНЕСКО, Канцеларија у Венецији) у првом броју двојезичног (српски/енглески) нашег часописа „Нематеријално културно наслеђе Србије“, поред осталог, каже: „Нежељене последице можемо избећи тако што ћемо оспособити заједнице да преузму контролу над својим наслеђем и постану учесници и творци медијских садржаја, а не њихови објекти.“

Током, и после, грађанског рата (1991-1995) на тлу претходне Југославије, неколико стотина хиљада Срба избеглица и прогнаника из Хрватске и Босне и Херцеговине, сада независних држава, стигли су у Србију и представљају данас њене грађане са легитимним капацитетима држављанства. Они, поред осталог, испољавају културне потребе да негују разне облике и видове свога нематеријалног културног блага организујући од прилике до прилике крајишке скупове и приредбе, али без озбиљнијег институционалног (државног) оквира и помоћи. У таквој ситуацији, непримећени и непрепознати као важан чинилац српског етничког корпуса, они се налазе „ни на небу ни на земљи“ на плану афирмације културног блага, стешњени па истиснути између остварења права мањина и права аутохтоног српског становништва.

Реаговања на неке номинације из окружења

Значајна је реакција Оливере Васић (Факултет музичких уметности, Београд) у тексту „Нематеријална култура – како је заштитити?“, објављеном у првом броју часописа „Нематеријално културно наслеђе Србије“. Она експлицитно каже: „Немојмо направити грешку коју су учинили Хрвати заштитивши немо коло и ојкачу, када је то наслеђе не само Словена Балкана, већ много ширег простора.“

Овакво реаговање засновано на стручном и животном погледу иде нам у прилог за институционалну ревалоризацију непрофесионалних и некоректних потеза нашег окружења на плану регистровања и номиновања елемената НКН. Изван дневно-политичке инерције и идеолошко-националног заноса, имамо прилику за аргументовано довођење у питање појединих номинација.

Ево изјаве Ирене Илић (Министарство културе Републике Хрватске), објављене такође у часопису „Нематеријално културно наслеђе Србије“, да је Хрватска за 2011. годину „израдила нове кандидатуре за бећарац, традицијски вокално инструментални напјев с подручја источне Хрватске и Нијемо коло Далматинске загоре.“?

Оба ова предложена елемента нематеријалног културног наслеђа Хрватске, увелико припадају и српској културној нематеријалној баштини не само на територији Хрватске, већ и у Србији, конкретно – Војводини (па све до Темишвара) када је о бећарцу реч, али и Босни Херцеговини, када говоримо о „Нијемом“ или „Глувом колу“ (које се, узгред речено, изводи и у Србији, у Војводини, и другде).

У истом тексту Ирене Ивић, „Нематеријална културна баштина у Републици Хрватској“, налази се и информација да је код УНЕСКО-а већ „на Листу угрожене нематеријалне културне баштине којој је потребна хитна заштита уписан Глазбени изричај ојкање.“

Из позиције прогнаних Срба, ојкање је управо њиховим физичким непостојањем данас у Хрватској угрожено и прети му нестајање у тој земљи. За УНЕСКО је отуда важна информација да ојкање у великом капацитету живи и траје данас у Србији (Војводини). УНЕСКО треба да сазна пуну генезу овог проблема (феномена) и чињенице на терену.

Ово су само неки од примера еклатантног кршења људских права и заобилажења Конвенције УНЕСКО-а поводом заштите нематеријалне културне баштине. Сматрамо да Министарство културе Републике Србије и Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Републике Србије треба да реагују користећи стручне и животне чињенице, да у коректном разговору са Министарством културе Хрватске, укажу на примере угрожавања људских права за очувањем нематеријалне културне баштине коју српска крајишка заједница препознаје као свој идентитет и континуитет.

Без узајамне сарадње и свести о заједничком простору Балкана, нарочито динарског рељефа, допустићемо отимачину нашег нематеријалног културног наслеђа, како је 23. децембра 2011, у Етнографском музеју у Београду, на Промоцији нематеријалног културног наслеђа Србије, поздрављајући скуп, рекао Триво Инђић, председник српске националне комисије УНЕСКО-а.

Регистар добре праксе заштите

Важно је казати да УНЕСКО-ова Конвенција поред два основна нивоа заштите, Листе за хитну заштиту и Репрезентативне листе, има и трећи – Регистар добре праксе заштите, који за сада, по речима Ентонија Крауса, није довољно познат и схваћен – с обзиром да омогућава државама и заједницама да ефикасно траже решење за своје специфичне проблеме.

Анализирајући изазове и перспективе заштите НКН, Ентони Краус је у часопису „Нематеријално културно наслеђе Србије“ у свом тексту „Конвенција о заштити нематеријалног културног наслеђа из 2003. године: изазови и перспективе“ истакао: „Култура не познаје границе, а људи се крећу носећи собом своју нематеријалну баштину, настањују се на једној или другој страни реке, планине, океана, а понекад односе неке елементе свог нематеријалног наслеђа далеко од места из ког су потекли. Као један елемент нематеријалног наслеђа, препознати широко географско пространство на ком се он може наћи у одређеном тренутку, значи признати саму природу културе, њен мобилни карактер и способност прилагођавања разнородним контекстима са којима се њени носиоци срећу.“

Овај здраворазумски поглед на темељима Регистра добре праксе заштите, потпуно је комплементаран са проблемима нематеријалног културног наслеђа Срба из Хрватске и БиХ у Србији. И то не само после најновијег ратног сукоба и сеоба становништва на све стране, већ и са искуством и наслеђем стеченим у демографским променама и миграцијама после Првог светског рата, а поготово са државно организованом колонизацијом Срба из БиХ у Војводину после Другог светског рата.

Узевши све ово у обзир, при чињеници да у Србији (Војводини) живи око два милиона Срба крајишко-динарског порекла, одавно су стечени животни услови да се институционално третира, чува и штити ово наслеђе које је вишом силом своју егзистенцију засновало у новом географском и друштвеном амбијенту.

На простору бивше Југославије, у новије време, као што је познато, настало је неколико нових држава које манифестно инсистирају на својој културно-политичкој особености, па и ексклузивности, управо кроз нематеријално културно наслеђе, пре свега кроз језик, а онда и кроз све остало. И овде је од помоћи виђење Ентонија Крауса: „Чињеница да се различити изрази нематеријалног наслеђа могу наћи са свих страна државних граница отвара могућност за сарадњу. Надам се да ће Регистар добре праксе заштите, како се даље буде развијао, постати истинска платформа на којој ће државе моћи да уче једна од друге о ефикасним начинима заштите нематеријалног наслеђа.“

Србија може, дакле, без икаквих проблема да номинује ојкачу као елемент нематеријалног културног наслеђа Срба данас у Војводини (Србији). Такође, може да тражи измену одлуке УНЕСКО-а поводом присвајања ојкања од стране Хрватске с обзиром на све напред речено – да се ојкање није изводило, и не изводи, само у Хрватској (Даматинска Загора, Лика, Кордун и Банија), већ масовно, уз БиХ (Република Српска – Босанска Крајина), и на територији Србије (Војводине) и шире на Балкану.

Присетимо се научног запажања Људевита Кубе с краја деветнаестог века, објављеног у „Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена“ да је, на терену данашње Хрватске, ојкање као начин пјевања „у православним крајевима особито обљубљен“. Или, пак, текста Душана Умићевића „Ојкање у Босанској Крајини“, објављен крајем четврте деценије прошлог века, у којем аутор каже: „У свим крајевима где је ојкање сачувано ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи, да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере“. У предговору књизи Станка Опачића Ћанице „Народне пјесме Кордуна“, пак, стоји: „А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесама, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом“.

У знаку подстицаја који долазе од Ентонија Крауса да „државе потписнице Конвенције заједно подносе мултинационалне номинације за упис на ове три листе“, прихватљиво и реално решење видимо у заједничком номиновању и ојкаче и ојкања од стране Србије и Републике Српске (Бих). Затим, у знаку научних и животних чињеница, у договору са Хрватском на бази Конвенције УНЕСКО-а, могао би се постићи природан компромис за заједничко номиновање, на пример, бећарца који се пева и у екавској и ијекавској варијанти. Понајпре из разлога, поновимо још једном, поштовања људских права и њиховог неугрожавања приликом регистровања и номиновања елемента НКН, као и уважавања идентификације заједнице са елементом НКН у којем она проналази свој идентитет и континуитет.

Као позитиван пример Регистра добре праксе заштите у ширим размерама, може нам послужити прошлогодишња номинација и проглашење једног народног обичаја из Кине за светску нематеријалну културну баштину. Номинујући тај елемент НКН, Кина је истакла да обичај на њеној територији изводи народ Ујгури. Тако је, дабоме, требало да уради и Хрватска поводом номиновања ојкања. Могла је бар да каже – ојкање изводе и Срби.

Да би се разумели и предупредили неспоразуми који могу настати медијским манипулацијама, а поводом планетарног одјека, престижа и значаја уласка локалних примера нематеријалне културне баштине на светске листе УНЕСКО-а, потребно је имати у виду још једно запажање Ентонија Крауса: „Иако су медији важан партнер у развијању свести о значају заштите нематеријалног наслеђа, претерана медијска пажња може довести до ненамерно изазваног незаконитог присвајања или погрешног тумачења одређених нематеријалних добара и заједница у којима су настала.“

Уколико је то незаконито присвајање изазвано ненамерно, до коначног заједничког решења требало би с лакоћом и џентлменски долазити. Но, уколико је незаконито присвајање нематеријалне културне баштине изазавано намерно, тада је потребно, уклолико нема договора или бар компромиса, правним путем и правним средствима доћи до коначног решења и истине. Уколико нас у будућности очекује овај други пут, од њега нипошто не би требало одустати.

У знаку остваривања програма УНЕСКО-а, „Живети људско наслеђе“, сматрамо да наше државне институције, уз досад покренуто и постигнуто, морају се озбиљно и даље бавити предоченом проблематиком и на том пољу остваривати конкретне и нове резултате. Назначени правци активности Националног комитета за нематеријално наслеђе Ребублике Србије уливају поверење и наду да је успех могућ. Само тако, у знаку животворних резултата и чињеница на терену, у комплементарном одјеку и сарадњи са окружењем, заједницама, групама и са појединцима, задржаћемо креативан и легитиман облик деловање са позиције Конвенције УНЕСКО-а.

А да би до тога у свим аспектима дошло, потребно је створити пријатељски амбијент у региону где ћемо једни другима отворено, наклоњени истини која није естрадно површна и дневно-политички грабежна (пролазна), с поштовањем понудити платформу Регистра добре праксе заштите за дуги период и тако релаксирани решавати наслеђене проблеме. У противном, српска нематеријална културна баштина имаће и даље трајан, специфичан и снажан фактор угрожавања.

Литература:

  1. Људевит Куба: Народна глазбена умјетност у Далмацији, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена, Загреб, 1899.
  2. Антун Добронић: Ојкање, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена, Загреб, 1915.
  3. Владимир Дворниковић: Психогенеза епског десетерца, Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936.
  4. Душан Умићевић: Ојкање у Босанској крајини, Развитак, Бањалука, 1939.
  5. Цвјетко Рихтман: Полифони облици у народној музици Босне и Херцеговине, посебни отисак из Билтена института за проучавање фолклора, Сарајево, 1951.
  6. Владо Милошевић: Босанске народне пјесме I, II, III, Глас, Бања Лука, 1954, 1961.
  7. Винко Жганец: Метрика и ритмика у версификацији народног десетерца, Народна умје¬тност, 2, Загреб 1963.
  8. Оливера Младеновић: Коло у Јужних Словена, САНУ, Београд, 1973.
  9. Скендер Куленовић: Из хумуса (генеза једне пјесме) – Есеји, Свјетлост, Сарајево, 1983.
  10. Љубо Михић: Козара, Дневник, Нови Сад, 1987.
  11. Станко Опачић Ћаница: Изворне народне пјесме Кордуна, Просвјета, Загреб, 1987.
  12. Ненад Грујичић: Ојкача (студија и антологија), Књижевна заједница Новог Сада, 1988; Дневник, Нови Сад, 1992: Задужбина Петар Кочић, Бања Лука – Београд, 1996; Верзал, Нови Сад, 2003, и Музеј Козаре, Приједор, 2004.
  13. Димитрије О. Големовић: Рефрен у народном певању, Реноме, Бијељина и Академија уметности, Бања Лука, 2000.
  14. Драгица Панић-Кашански: Први резултати теренског истраживања музичко-фолклорне грађе у околини Кикинде, Зборник радова са међународног научног скупа „Дани Владе С. Милошевића“, Академија умјетности Бања Лука, Музиколошко друштво Републике Српске, Бања Лука, 2001.
  15. Ненад Грујичић: Феномен десетерачког двостиха у народном певању, Зборник радова / Научни скуп Дани Владе С. Милошевића, Бања Лука, 2002; [уредник Димитрије О. Големовић], Академија умјетности; Бања Лука, Ведес, Београд, 2002.
  16. Славица Гароња-Радованац: О природи наше најкраће лирске народне песме, Школски час српског језика и књижевности, Београд, 2005.
  17. Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.
  18. Весна Ивков: Ој, ојкане пјесмо моја мила (ојкање - савремени војвођански вокални облик Срба из Хрватске), Градски музеј Сомбор, Сомбор, 2009.
  19. Ентони Краус: Конвенција о заштити нематеријалног културног наслеђа из 2003. године: изазови и перспективе, Нематеријално културно наслеђе Србије, Министарство културе, информисања и информационог друштва, Београд, 2011.
 

| Насловна страна | О нама | Крајишки бисери | Изворна група Традиција | Правни савети | Фото галерија | Видео галерија | Преузми | Линкови | Контакт |
Copyright © Завичајно удружење Крајишника Никола Тесла, Пландиште, Србија.  Сва права задржана.